Стопама мојих предака у Првом светском рату

Увек сам био свестан да су неки моји преци били “Солунци” у Првом светском рату али нисам знао никакве детаље њихове службе. Приметио сам да у кућама мојих пријатеља овде у Аустралији, многи имају урамљене слике и медаље од њихових предака из Првог (и Другог) светског рата. Временом сам се питао зашто онда ми, потомци оних који су бранили Србију, који су због тога били приморани да се повуку из своје земље преко Албаније и опет ратују на Солунском фронту и ослободе отаџбину, њих не славимо. Срби су највише настрадали у Великом рату, неки су и преживели. Изгубили смо њихове медаље из тог рата, немамо податке где су служили, па их тако заборављамо. Док Аустралијанци, и други, чак посећују увелико ратишта, гробља и правце кретања њихових предака по целом свету па и у Европи.

О томе сам почео да мислим озбиљније како се ближила стогодишњица почетка Првог светског рата. Решио сам да испитам војни досије мојих предака у том великом и значајном рату.

У исто време, мој пријатељ Аустралијанац, ми је испричао да је његова бака била медицинска сестра за време Великог рата. Дошла је у Србију 1915. године са Енглеским Црвеним крстом да се бори против епидемије тифуса и да лечи српске рањенике у Врњачкој Бањи. Није му било тешко да оде у Врњачку Бању да види где је она служила и помагала нашем народу у најтежим тренутцима. То ме је инспирисало да и ја посетим ту Бању као и да истражим да ли има других Аустралијанаца који су помагали Србију на неки начин у Првом светском рату.

Све је почело са фотографијама мог деде и деда ујака на којима се виде бројна одликовања.Тако је све почело озбиљније, све више сам истраживао. Ништа друго нисам имао а сви у породици који су могли да нешто знају су већ били покојни. Кључно је било да пронађем њихов досије у Војном архиву, ту сам добио тачне детаље о њиховој официрској служби, њиховим јединицама за време рата, дужности , податке о чиновима и одликовањима које су стекли. Имао сам среће да нису били обични војници, већ официри чији су војни картони сачувани поприлично темељно. Онда сам могао да пратим њихове јединице кроз цео рат по званичним и приватним историјским књигама и грађом ратних успомена и слично. Успео сам да купим сво(исто, њихово) изгубљено ордење, медаље, сабље, кокарде и један свечани опасач. Баш исте као што су их они носили пре једног века. Њих сам урамио као што то раде и моје аустралијске колеге овде кад су у питању њихови преци.

Са тим информацијама сам онда могао да пођем на пут “стопама мојих предака” кроз цео Велики рат, од битке до битке, на терену. Свуда по Србији, па по два правца повлачења њихових јединица кроз Косово и Метохију, Македонију, Црну Гору, Албанију и Грчку. Тако да сам сад схватио и много боље разумео њихову ситуацију, искуство из тог рата. Све то могу сада описати мојој породици у књизи коју припремам. У току тог истраживања и путовања био сам помогнут од стране пријатеља и колега у Аустралији и Србији. Марко Николић ( експедиција Албанска голгота 2015. хттп://албанскаголгота.рс/ср_РС/ ) ме је водио два пута по различитим рутама повлачења мојих предаха са српском војском 1915-1916, први пут сам био са још једним рођаком из Аустралије, други пут смо ишли са његовим другом Ненадом Митровићем (такође учесник експедиције Албанска голгота 2015.). Без њих не би пронашао и видео све што сад знам, а камоли да пронађем ратишта и тачну руту повлачења српске војске кроз Косово и Албанију.

Истраживање медаља мојих предака ме довело до тога да сазнам све више о свим одликовањима које је Србија имала у 19 и 20 веку до Другог светског сата и о Аустралијанцима одликованим са српским медаљама. Тако сам био у могућности да 2016. године објавим монографију на енглеском, уз помоћи истраживачко залагање госпође Мирјане Ђукић, под називом “Сербиан Децоратионс тхроугх Хисторy анд Сербиан Медалс Аwардед то Аустралианс.”

У 2017. години, са неколико пријатеља и колега истражујем ту тему детаљније. Међу њима је двоје потомака Аустралијанаца који су били у рату са нама; први је човек чија је бака била медицинска сестра у Врњачкој Бањи 1915, а друга је жена, потомак деда ујака који је у саставу Енглеске војске дошао у Солун 1915.Одатле је напредовао преко тадашње границе у Србију у неуспелом покушају да се француске и енглеске јединице споје са српском војском. Ми смо до сада пронашли имена око 1,500 Аустралијанаца, неки су били у Србији, а већина је била на Солунском фронту или у морнарци на сустралијским бродовима у Јадрану и околини Солуна. Ми тражимо њихове потомке и нашли смо до сад њих 45. Од тих потомака овде у Аустралији тражимо сваку битну информацију о њиховим прецима за опширнију књигу коју пишем о “Аустралианс анд Сербс ин Wорлд Wар Оне.” Такође, њима обилато дајемо информације о Србији, Солунском фронту у Првом светском рату и, ако је битно, и о српским одликовањима.

За 15. и 16.септембар 2018године, на стогодишњицу пробоја Солунског фронта, организујемо церемонију комеморације заслуга Аустралијанаца који су помогли Србију у Првом светском рату на било који начин. Та церемонија ће се одржати уз помоћ и подршку амбасаде Србије у Аустралији у главном Војном музеју у Канбери, „Аустралиан Wар Мемориал“. Ту ће бити церемонија и изложба предмета из њихове колекције, ратни материјали српске војске које је влада Краљевине Србије поклонила аустралијском Војном музеју после рата, и предмете из наших приватних колекција.

На ту церемонију ће бити позвани потомци тих Аустралијанаца (који су ратовали са нашим прецима), српска заједница и званичници. Тад планирам да објавим књигу “Аустралианс анд Сербс ин Wорлд Wар Оне.”

Бојан Пајић, Мелбурн