Годишњица смрти сердар Јанка Вукотића
Дана 4. фебруара 2018. године, на годишњицу смрти сердара Јанка Вукотића, као што смо и најавили, посетили смо његов гроб на Новом гробљу у Београду и одали пошту овом славном војсковођи.
На Новом гробљу смо се нашли у 11 часова и заједно са члановима Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920 упутили смо се ка споменику овог великана. Присутнима се обратио председник Савеза Љубомир Марковић. Церемонији су присуствовали, поред нас, чланови још неколико удружења која такође негују традицију нашег народа и чувају од заборава сећање на великане, који су нам омогућили слободу.
Јанко Вукотић рођен је 18. фебруара 1866. године у Чеву. Био је сердар (1907), дивизијар црногорске војске (1914), председник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) црногорске војске, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра Карађорђевића у војсци Краљевине Срба. Хрвата и Словенаца.
Сердар Јанко Вукотић био је образовани официр. Завршио је Војну академију у Модени у Италији, а бригадир у црногорској војсци постао је 1902. године. Учествовао је и успешно командовао јединицама црногорске војске у Балканским ратовима 1912. и 1913. године. У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом, посебно се истакавши у операцијама у Санџаку и Метохији, па је убрзо постао начелник штаба Врховне црногорске команде. У Другом Балканском рату командовао је Црногорском дивизијом, која је имала значајну улогу у Брегалничкој бици. Ова дивизија је у саставу Прве српске армије дејствовала против бугарских снага у освајању положаја на линији Пасаџиково – Калиманци.
У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске и командант Херцеговачког одреда, који је у том тренутку био најјача војна формација у црногорској војсци. Овај одред је извео офанзиву ка Гацку и Билећи, али је до 15. августа опет враћен на почетне положаје. Након извршене реорганизације црногорске војске сердар Јанко Вукотић је остао начелник Врховне команде и командант Санџачке војске. Санџачка војска је са Ужичком војском предузела офанзиву и успела да избије на Јахорину, Романију и Пале, чиме су озбиљно угрозили бок аустроугарских снага на Дрини.
После тројног напада на Србију од стране Немачке, Аустроугарске и Бугарске, долази до повлачења српске војске на Јадранско море, које је вршено преко Црне Горе и Албаније. Санџачка војска је на челу са сердаром Вукотићем успела да заустави аустроугарске снаге у борбама у Мојковачкој операцији чиме је спречен покушај непријатеља да пресече одступницу српској војсци. Кључни моменат била је Мојковачка битка 06. и 07. јануара 1916. године. Сердар Јанко Вукотић је одлучио да после првог дана битке и одређених успеха које су имали Аустроугари, наредног дана крене у офанзиву уместо да се брани. Ова одлука довела је до тога да малобројне и значајно слабије црногорске снаге зауставе скоро пет пута бројнију аустроугарску војску код Мојковца. Тиме је пут повлачења српске војске остао сигуран, а сердар Јанко Вукотић је вечно задужио српство.
После капитулације Црне Горе, сердар Јанко Вукотић одведен је у заробљеништво. Након рата примљен је у војску Краљевине СХС, а 1926. године унапређен је у чин армијског ђенерала. Преминуо је у шездесетпрвој години 04. фебруара 1927. године.
Након одавања почасто сердару Јанку Вукотићу, обишли смо и гроб Миливоја Анђелковића Кајафе, пешадијског пуковника, легендарног команданта Дунавске дивизије у Првом светском рату. Пуковник Миливоје Анђелковић је свој надимак Кајафа добио од питомаца којима је у Војној академији био претпостављени старешина, а због своје строгости и дисциплине коју је од њих захтевао. Био је један од најспособнијих официра српске војске. У Балканском рату 1912. године командовао је Јаворском бригадом, са којом је починио велике успехе у ослобађању Сјенице, Пљевља, Пријепоља. У Другом Балканском рату је командовао Осоговским одредом и задао је много мука Бугарима. Важио је за једног од најофанзивнијих официра, који је у командовању био веома самосталан, чак и својеглав.
У Првом светском рату са својом дивизијом учествовао је у најжешћим борбама у одбрани Београда, на Мачковом камену, у Колубарској бици. После повлачења српске војске на Крф, опоравка и упућивања на Солунски фронт, опет је постављен на чело Дунавске дивизије. Нажалост, овај способан војник и официр, није своју каријеру завршио на блистав начин како је започео и како је заслужио и то је понајмање својом кривицом. После једног неуспеха у сукобу са Бугарима на Солунском фронту, а због непотпуних информација које је имао о снази непријатеља, смењен је са дужности команданта дивизије. Ово склањање у страну пуковника Кајафе је добрим делом било и из политичких разлога. Наиме, пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа је био један од учесника Мајског преврата 1903. године и добар пријатељ са Аписом, који је управо у том периоду био ухапшен и оптужен за покушај атентата на регента Александра. Врло брзо после рата Кајафа је пензионисан и готово занемарен. Остао је чврст у својим ставовима према круни и није прихватио извињење регента Александра и генералски чин који му је понуђен. Преминуо је у Београду 06. фебруара 1940. године.
Вечна захвалност великим војсковођама сердару Јанку Вукотићу и пуковнику Миливоју Анђелковићу Кајафи.
Нека им је слава!
Отаџбина Памти
