Војници о Солунском фронту
За команданта Солунског фронта изабран jе француски генерал Франше д’Епере. Он jе jуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме jе донета одлука да се коначно крене у пробоj. Одлучено jе да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козjак на коjем се налазила српска воjска, као и да борбе почну средином септембра. Српска воjска била jе подељена у две армиjе – прву коjом jе командовао Петар Боjовић и другу на чиjем jе челу био Степа Степановић, док jе командант штаба био воjвода Живоjин Мишић. То jе укупно чинило шест дивизиjа са 140.0000 воjника, међу коjима jе било и око 25.000 добровољаца.
Борбе су почеле 14. септембра артиљериjском паљбом из свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армиjа кренула у jуриш и то на потезу Соко–Ветерник–Добро поље.
Водила се борба прса у прса, баjонетима на баjонете о чиjоj страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу: „Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краjа живота. Измешали се француски и српски воjници. Растурене десетине пентраjу се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, осваjаjу метар по метар. Наjедном све замуче, ни пушка да опали, чуjу се само jауци. То се води борба прса у прса, оружjе више не помаже. Судбину овог дела фронта решаваjу нож и срце jуначко. Моj митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске воjнике коjи су се измешали са бугарским и носе се, носе. Краj моjих ногу нађоше се двоjица. Ухватили се у коштац, побацали оружjе и сурваваjући се низ масив планине кидишу jедан на другог. Гледам ужас, час jе Бугарин одозго хоће да удави Србина, час jе Србин горе покушаваjући да задави Бугарина. А обоjица снажни, шкргућу зубима, не малаксаваjу. Збуњен сам, хтео бих да окончам оваj двобоj, али немам снаге. Сад jе на jедном Србин jачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово jе моjа земља, ово jе моjа земља, упамти. Наjзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чуjе се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски воjник стресе прашину са одеће и викну ми – хаjде Француз наприjед”…
После таквих борби и напора главни дио фронта jе пробиjен. Освоjен jе важан положаj Соко, а 16. септембра Југословенска дивизиjа, састављена од добровољаца, и врх Козjак, чиме jе отворен пут за Тиквешку долину. Почео jе продор коjи jе одлучио исход рата.
„Сломили смо сваки отпор неприjатеља, а онда кренули у jуриш коjи ниjедна сила ниjе могла да заустави. Вукла нас jе неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни краj”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизиjе из Уба.
Та огромна жеља водила jе воjнике из победе у победу тако да jе, по речима Д’Епереа „српску пешадиjу и француска комора на коњима jедва стизала”. Зато и не чуди што jе Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега jе српска воjска кренула према бугарскоj граници. Само четири дана касниjе, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулациjу.
Српска воjска jе наставила продор и када су Британци и Грци код Дорjана доживели неуспех чиме jе и исход целе операциjе био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линиjи Пећ–Косовска Митровица–Куршумлиjа–Ниш. Јединице прве армиjе су у Нишкоj операциjи за само неколико дана победиле противнике, тако да jе српска воjска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме jе првоj армиjи био отворен пут у моравску долину тако да jе Петар Боjовић, на челу Дунавске дивизиjе 1. новембра победоносно умарширао у Београд.
