Актом О.Бр. 18234 од 17. сеnтембра 1917. год. I Ађутанту Њ. Кр. Височанства Престполонаследника, Г. Министру Војном, Начелнику Штаба Врховне Команде

„17. ов. мца приспела су у Солун три наша четника из Србије, из Ибарско-Копаоничког комитског одреда војвоце Косте Јов. Војиновића-Косовца (рез. пешад. потпоручиика) који су нoћy 10/11. септембра прошли кроз борбени фронт 4. руског пешад. пука и то четнички наредник Прока Планић и четнички поднаредник Влајко Владимировић и Властимир Вуковић. Из њихових објава датираних 5. августа тек. год. они су били упућени од стране војводе ове комитске чете К. Војиновића са још два четника као пратиоца војводе Димитријевића (свештеника) и потпоручника Александра Пипера, са једним писмом српској Врховној Команди, следеће садржине:

„После евакуисања српске владе и врјске из миле нам отаџбине 1915. године, а по окупацији од стране  непријатеља, Аустро-Угарске и Бугарске, отпочео је наш српски живаљ који је остао, да проживљује најтеже и најгоре тренутке.

Од првих дана окупације, непријатељ је најактивније настао да прво интернира и отера у ропство све српске војнике рањене и болесне, официре, пензионере, свештенике, просветне рацнике, народне прваке, који припадају владиној странци, пријатеље династије и све оне у које су посумњали да ће бити опасни по њих, да их неће моћи тако лако покатоличити и придобити за своје приврженике и извршиоце гадних циљева.

Дакле, народ је почео губити сваку наду и мада чује то-повске пуцње са фронта ипак вели: „Бар је наш Краљ могао аеропланом послати нека писма, да видимо шта се ради и шта ће бити од нас“.

Зато смо решили да испошљемо војводу г. Димитрија Димитријевића и потпоручника г. Александра Пипера са пет четника, да у име Бога пробију кроз фронт Македонски и да Врховну Команду детаљније о свему известе и цело стање опишу, пошто видим, да Врховна Команда није о догађајима у Србији била потпуно информисана.

И поред најенергичнијих потера и огорчених борби са непријатељском војском, ја и војвоца Пећанац продужићемо и даље енергично, без обзира на предстојеће тешкоће, рад као и до сада и очекиваћемо моменат, да непријатељу још једанпут загрозимо када буде одступао. А ако српска Врховна Команда жели повести рачуна о српском народу, који се сада пати овамо и који још у њој и нама гледа спасиоце, онда нека једино изволи испунити ова неопходно потребна наша тражења.

I. – Да одмах почне аеропланима у маси разбацивати по селима и свима местима плакате агитационе, у корист Србије и четника.

II. – Да се један од г. г. официра испошље аеропланом на места, која будем под I-III означио; да исти донесе извесну већу суму новаца да се помогну фамилије ратника који се данас тамо и онамо боре као и сељаци који су пострадали и фамилије чиновника. Да се од исте суме издрже чете, које свакодневно расту, те да се подигне углед и морал у народу и код четника.

III. – Да се аеропланом испошље један спреман хирург и лекови, завоји и остали материјал.

IV.- Да се путем канала кроз Албанију испошље jeднa чета добровољаца из свију крајева са оружјем и муницијом ради уверења народа и вршења агитације.

V.- Да нам се даду инструкције о даљем раду као и знакови аероплана. Само под овим условима, моћи ћe ce спасти наш народ коначне пропасти и организовати у већем броју, као и непријатељу задати осетни удар приликом отступања. У том би случају и Арнаути пришли к нами, са којима водимо преговоре.

А у противном ће се наш народ под Аустријом потпуно покатоличити и постати највећи аустрофили, а народ под Бугарском бољи Бугари него они у Софији.

Места, на која треба да сиђе официр са аероплана ова су:

I – Ливадице – Букова Глава више Доњег Левића и Трећака.

II – Кула ливада између села Сеоца и Бабине код Треске.

III – Мадљика караула код Пордуса.

По могућству испослати пешадиског поручника г. Момчила Бајаловића, који би био подесан за овдашње прилике и још неког од г. г. официра за које Врховна Команда нађе за сходно.

Част ми је ставити вам до знања, да поред мога одреда и војводе Пећанца постоје и Јабланички комитски одред, војводе Црногорског капетана I кл. Милинка Влаховића, Пиротски комитски одред војводе Јована Радовића професора, Крајински одред војводе Тошка Влаховића правника, са много оделења и сеоских чета. Такође и оделења Студеничка и Расинска“.

На путу, између Тетова и Гостивара, били  су нападнути од стране Арнаута и они cy ce разбегли користећи кукyрузе, али се више нису могли састати сви, тако, да су од њих седам, до сада стигла само горе поменута три четника, који су собом донели то писмо – извештај о стању у Србији – војводе Војиновића као и још три приватна писма од истог војводе упућена и то: пешадиском пуковнику г. Панти К. Грујићу његовом ујаку, извештавајући га о њиховом породичном стању; пешад. потпуковнику г. Свет. Ђукићу, извештавајући га укратко о прошлој побуни у Србији; и пешад. капетану II кл. г. Момчилу Бајаловићу извештавајући га, да је тражио од Врховне Команде да аеропланом дође у Србију.

Четнички наредник (иначе редов нашег 2. пешад. пука) Прока Планић, упућен је синоћ са једним спроводником команданту I армије, да војницима 2. пешад. пука, а према потреби и осталих пукова, лично исприча стање у Србији; она друга двојица пак, још се налазе овде на саслушању, да би се добили што детаљнији податци о cтaњy у Србији, узроку, току и последицама прошле побуне, броју комитских чета у Србији и њиховом раду итд.

Овом приликом част ми је јавити, дa су према извештају Пов.Бр. 1097 од 16. ов. мца нашег одржача везе код источне француске војске, поручника Јов. Обрадовића, Французи у 2. бироу штаба источне француске војске, отворили писмо упућено на нашу Врховиу Команду, превели ra, па cy гa тек потом дали одржачу везе са осталим писмима и објавама, који је све то са четницима послао Команданту I армије, одакле су ови четници били упућени за Солyн“