Мојковачка битка – српски Термопили

„О Мојковцу, што си потамнио

Многе ли си мајке ојадио

А сестрице у црно завио

Да се прича и проповједа

Да се Шваби заборавит не да

На тебе се слава развршила

А потоња борба довршила

Твоја брда и твоје долине

Притискоше тамне помрчине

Људском си се крвљу окупао

А јуначком кошћу затрпао

Да се прича и приповједа

Да се Шваби заборавит не да.“

Бадњи дан, 2016. године. Лагано и свечано ходамо земљаним путем кроз шуму, уклопљени у малу шаренолику колону људи и деце. Не смета нам киша која ромиња и блато које нам се хвата за ципеле. Крећемо се ка Бојној њиви више Мојковца. Дошли смо да обиђемо место где се пре тачно 100 година одиграла крвава битка и одамо пошту јунацима који су овде положили животе за спас браће и своје отаџбине.

Записани су у српској историји многи ратови, мале и велике битке, победе и порази, велика јунаштва и велике жртве. Међу свим тим ратовима, биткама и бојевима има оних које историја не може да задржи у свом „наручју“. Упркос бројним проучавањима, написаним студијама и књигама, научним радовима, напослетку увек нешто промакне. Нешто остане неисказано, а опет свима нама јасно. Те српске битке и бојеви, не могу се везати „ланцима“ историјске науке, већ их упорно кидају и подижу се у недокучиве висине где постају мит и легенда и као такви заувек осветљавају пут потомцима. У такве се битке може рачунати и битка код Мојковца.

Пребирам по глави шта знам о Мојковачкој бици. Увек ме то посрами јер схватим да знам мало. Помало ме и плаши то незнање, изгледа ми као неко одрицање од предака. Истина, није то свесно и намерно одрицање, али ја у себи осећам неку врсту кривице. Падају ми на памет Христове речи: „Ко се мене одрекне пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на набесима“. Да ли се тиме што их се не сећамо, у ствари, одричемо наших предака и ко смо ми онда ако се они одрекну нас. Храбри ме чињеница да смо ипак дошли ту, на то место где су се јуначки борили, да ходамо брдима по којима су јуришали не дајући непријатељу ни метар даље, да обиђемо ливаде заливене крвљу, да им одамо пошту, замолимо опроштај, сетимо се дела и извучемо поуке.

Мојковачка битка вођена је на Бадњи дан и Божић, 06. и 07. јануара 1916. године и она, у ствари, представља завршну фазу Мојковачке операције, како је названо дејство црногорске Санџачке војске на фронту од бококоторског залива до Златибора, од октобра 1915. године. Како је српска војска била приморана на повлачење, Аустроугарска је схватила да ће се оно одвијати делом преко Црне Горе и да би њеним заузимањем српска војска била потпуно уништена. Због тога усмерава своје јединице на правцима ка Бијелом Пољу, Рожају, Пљевљи и Мојковцу.

Напад аустроугарске војске планиран је за 3. јануар, али је одложен за три дана. Аустроугарски команданти надали су се да ће на Бадњи дан затећи неспремне Црногорце. Напад је започет 6. јануара код Мојковца, на Бојној њиви и Развршју. Упркос херојској одбрани Црногораца, Аустроугари успевају да заузму положаје на Бојној њиви и Улошевини, док су уз велике жртве Црногорци задржали положаје на Развршју. Међутим, овакво стање после првог дана битке било веома неповољно по Црногорце. „Мојковачка врата“ су била угрожена. Командант црногорске Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић схвата да ће се битка одлучити сутрадан, 7. јануара, те долази из свог штаба у Колашину директно на положаје код Мојковца. На састанку са члановима дивизијског штаба одлучује да сутрадан изврши контранапад са Развршја и поново заузме положаје на Бојној њиви.  

„Моји соколови, Бадњи дан и Божић су стара слава наше јуначке војске. Знају то они и зато ће сјутра жешће ударити него данас, навалити да нас униште заједно са тим светињама. Зато Петре*, мораш их одбацити и повратити наше изгубљене положаје на Бојној њиви и Улошевини по сваку цијену. Друге нам нема…“ 

(* – бригадир Петар Мартиновић)

Из наредбе сердара Јанка Вукотића:

„Услед ситуације на Мојковачком одсеку наредио сам Првој Санџачкој дивизији да изврши напад на непријатеља на цијелој линији. Напад почиње шјутра зором, и то: Прво, Бјелопољска бригада напада на правцу Бурењ – Улошевин,

Друго, Колашинска бригада напада на Развршје,

Треће, Ускочки батаљон напада на непријатеља у лијеви бок код Раките,

Четврто, Дробњачки батаљон у резерви,

Пето, напад је отсудан!…“

Рано ујутру Ускочки батаљон креће ка Развршју где се на снежним и шумовитим падинама среће са непријатељем и долази до крваве борбе прса у прса. Тиме је омогућено Колашинској бригади да нападне положаје на Бојној њиви. Главни напад на Бојну њиву изводи Ровачки батаљон под командом Милинка Влаховића (касније учесника Топличког устанка), који успева да после много јуриша и жртава заузме косину која се спушта од Развршја ка Бојној њиви. Укључују се и регрутски батаљони који су састављени од младића старости од 18 до 21 године, при томе добро увежбаних. Јуриши се ређају један за другим без престанка, али се Бојна њива и даље налазила у рукама Аустроугара. Сердар Јанко Вукотић уводи и последњу резерву Дробњачки батаљон, под командом Николе Ружића. Након силовитих јуриша, кроз кишу метака и бодљикаву жицу, Црногорци успевају да заузму Бојну њиву и одбаце непријатеља, који одступа у нереду. Настаје кратко затишје, а онда аустроугарски генерал Вилхелм фон Рајнер уводи своју последњу резерву и на челу својих јединица са исуканом сабљом креће на јуриш. Међутим, Црногорци жестоко одбијају напад и приморавају непријатеља да се повуче до реке Лепешнице. Борбе су трајале још неколико дана, али у значајно мањем обиму и интензитету. Аустроугари нису успели у својој намери да пресеку повлачење српској војсци.

Однос снага у Мојковачкој бици био је изузетно неповољан по Црногорце. Црногорска Санџачка војска бројала је око 6.500 војника, слабо наоружаних и без довољно муниције (200 до 400 метака по пушци). Сваки батаљон имао је по један митраљез, а било је и неколико топова са укупно око 110 граната. Војници су били слабо обучени, поготово за тако сурове зимске услове. Носили су оно што су понели од куће, а храну су добијали веома оскудно. Насупрот њима стајало је преко 20.000 војника, добро опремљених, наоружаних, са великом количином муниције, 45 топова и десетине митраљеза.

У овако неравноправној борби, победа коју је извојевала црногорска војска под командом сердара Јанка Вукотића још више добија на значају. Жртвовање црногорских ратника како би заштитили повлачење српске војске данас делује невероватно. Да није било тог крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Овакав пример солидарности и пожртвовања ретко где се још може наћи у историји. Због тога је величина Мојковачке битке равна митској. Мојковачке јунаке немамо права да заборавимо, а захвалност према њиховом делу морамо пренети на потомке. Ово је веома важно, али не толико мојковачким јунацима, они су својим делом показали шта су могли, него нама и нашим потомцима, да макар мало будемо налик њима.

Мојковачки марш у славу јунака крваве Мојковачке битке привели смо крају. Обишли смо Бојну њиву, Развршје, Мједeно гумно… Одслушали по које предавање љубазних домаћина – мали историјски час о људима и догађајима, који су се управо на тим местима одиграли. Овакво ходочашће неминовно вас тера на размишљање и преиспитивање. Можемо ли и ми сада колико су они могли некада. Изазови су нам другачији, а опет исти, околности су се промениле, али опет постоји иста нит која нас везује кроз векове. Духови Мојковачких јунака и даље неумрли стоје на бранику наше будућности. На нама је да им помогнемо у томе. Да заједно са њима бранимо ту будућност. На споменику на Бојној њиви стоје речи: „Ми смо пали да би Србија и Црна Гора живјеле“. Овај разлог њихове жртве, наш је задатак и ми га можемо испунити само док памтимо Мојковачку битку и храбре црногорске ратнике.