Сукобљене стране
Узроци и повод за рат
Сарајевски атентат
Почетак непријатељстава
Западни фронт
Борбе на мору
Источни фронт и блискоисточно бојиште
Солунски (Балкански) фронт
Ситуација током 1917. године
Ратна година 1918. и завршетак рата
Србија у Великом рату
Ратна техника у Великом рату
Последице рата

Почетак двадесетог века донео је са собом Велики рат – први глобални оружани сукоб међу народима и државама какав до тада није никада виђен. Нажалост, показаће се у том истом веку да и од Великог рата има већи – Други светски рат, али то ће бити тема неке друге приче. Последице Великог рата биле су стравичне: погинуло је преко 15 милиона људи, рањено је више од 20 милиона. Такође, скоро све земље претрпеле су огромна разарања. Нестала су 4 царства са историјске позорнице, а створене су друге нове државе, које до тада нису постојале.

Сукобљене стране

Велики или Први светски рат, вођен је од 1914. до 1918. године, између два војно-политичка савеза. На једној страни биле су Централне силе, које су на почетку рата чиниле: Немачка, Аустроугарска и Италија. На супротстављеној страни била је тројна Антанта: Француска, Велика Британија и Русија, са својим савезницима, међу којима су биле Србија и Црна Гора. Након Лондонског уговора, априла 1915. године, Италија прелази на страну Антанте. Октобра 1914. године Централним силама се придружила Турска, а 1915. и Бугарска. САД у рат улазе на страну Антанте априла 1917. године. Званично неутралне земље биле су Швајцарска, Шпанија, Холандија и земље Скандинавије.

Узроци и повод за рат

Деветнаести век био је период буђења националне свести и стварања нових националних држава у Европи. Тако настале нове државе, пре свега Немачка и Италија, тежиле су новој подели света, односно колонија, чему су се супротстављале старе колонијалне силе, понајвише Француска и Велика Британија. На Балканском полуострву било је актуелно јачање словенског покрета што је било подржано од стране Русије. Аустроугарској царевини то свакако није одговарало с обзиром на њену намеру да се дочепа Средоземља управо преко Балкана, а на рачун ослабљене Отоманске империје.

Сарајевски атентат

Затегнутост односа резултирао је разним кризама и мањим ратовима који су претходоли великом обрачуну. Као повод за почетак рата искоришћен је атентат, који је извршио Гаврило Принцип, на аустроугарског престолонаследника Фердинанда у Сарајеву на Видовдан, 28. јуна 1914. године. Гаврило Принцип, био је Србин из Босне и члан организације „Млада Босна“, која је за циљеве своје борбе имала уједињење Срба, односно јужних словена и ослобађање од аустроугарске окупације. Након атентата Аустроугарска упућује Србији ултиматум сматрајући је одговорном за овај акт. Српска влада прихватила је све тачке ултиматума осим једне, која је директно нарушавала суверенитет Србије. Сматрајући да овакав одговор није задовољавајући, Аустроугарска је објавила рат Србији, 28. јула 1914. године. Након ове објаве рата, Русија наређује општу мобилизацију. Већ 1. августа 1914. године Немачка објављује рат Русији, а два дана касније и Француској. Убрзо Велика Британија објављује рат Немачкој и већ до краја августа ратни пожар је увелико горео.

Почетак непријатељстава

Немачки ратни план (Шлифенов план) подразумевао је рат на два фронта, због чега су Немци желели да се брзо обрачунају са једним противником (Француском) пре него што се сукобе са другим (Русијом). План је подразумевао да се „прегази“ Белгија игноришући њену неутралност и затим савлада Француска. Са друге стране француски ратни план (План XVII) је за циљ имао брзи упад у Рурску област, као центар немачке индустрије. Руски план (План XIX) је био да се брзом мобилизацијом снаге концентришу на границама са Немачком и Аустроугарском, док је Аустроугарска планирала да „прегази“ Србију пре него што се Русија мобилише. Главни заговорник аустроугарског напада на Србију био је Франц Конрад фон Хецендорф, начелник генералштаба аустроугарске војске од 1906. године. Но, показаће се да су његови планови били нереални, често без узимања у обзир објективних фактора попут климе, географије, а ни снагу непријатеља.

Западни фронт

У почетку Немци имају велике успехе на Западном фронту, пролазе кроз Белгију и потискују француску војску. Ове борбе вођене су од 14. до 24. августа и познате су као битка на границама. У међувремену Русија напада Немачку са истока што Немце приморава да део снага усмере на Источни фронт. Немци успевају да зауставе и поразе руску војску у бици код Таненберга. Овакав развој догађаја омогућава да Французи потпомогнути Британцима у Првој бици на Марни (од 05. до 12. септембра 1914. године) зауставе немачку војску, тако да немачки ратни план пропада и они бивају принуђени да воде борбу на два фронта. Но, немачка војска успела је да на Западном фронту добро утврди своје положаје и да потпуно онеспособи око 230 хиљада француских и британских војника. Упркос покушајима да се непријатељ окружи или да се пробије фронт ниједна страна није имала великог успеха у томе. Неуспех савезника у бици на Соми и немачка акција код Вердена 1916. године значајно исцрпљују француску војску. Велики губици у људству резултат су лоших стратешких и тактичких одлука, што све доводи до појаве побуна унутар француске војске.

Борбе на мору

Поред борби на копну, интензиван је био и рат на мору. Немачке крстарице и подморнице пресретале су, не само војне већ и трговачке бродове, којима су савезници превозили материјал за своју војску. Битком код Јиланда 1916. године, Британци успевају већом бројношћу да савладају намачку морнарицу иако су у односу на Немце претрпели веће губитке. Но, то је довело до доминације Британаца на мору што је немачке бродове држало у лукама. Са друге стране, на Атлантику немачке подморнице са доста успеха пресецају снабдевање савезника из САД. После потапања „Лузитаније“ 1915. године Немци обећавају да неће потапати трговачке бродове, док са друге стране Британци почињу са наоружавањем трговачких бродова. Схватајући да ће САД највероватније ући у рат на страни савезника, 1917. године Немачка објављује неограничени поморски рат. Да би се заштитили од подморница, савезници уводе тактику конвоја које прате разарачи. Увођењем дубинских бомби и хидрофона у наоружање разарача савезници добијају могућност и да нападну и потопе подморнице чиме је ова опасност доста смањена.

Источни фронт и блискоисточно бојиште

На источном фронту почетни успех Русије у нападу на Галицију и Источну Прусију Немци успешно заустављају у бици код Таненберга и Мазурских језера. Накнадним довођењем додатних снага са Западног фронта немачко-аустроугарска војска креће у офанзиву и већ у лето 1915. године пробијају руске линије, освајају Варшаву и приморавају Русе на повлачење из Пољске – у Русији познато као „Велико повлачење“, а у Немачкој као „Велико напредовање“. Са овим успесима Немци и Аустроуагри померају линију фронта далеко од својих граница, чиме практично отклањају опасност по себе са истока. Оваквом успеху Централних сила у многоме је допринела неефикасност руског војног руководства, лоше снабдевање и слабије развијена индустрија у Русији.

Захваљујући оваквом развоју ситуације на Источном фронту Немци пребацују део снага као помоћ Аустроугарској на Италијански фронт. У октобру 1917. године Централне силе потискују италијанске снаге у бици код Капорета, које успевају да зауставе немачко-аустроугарску офанзиву тек 100 km oд првобитних линија фронта у бици код реке Пијаве.

На Блиском истоку, највећу претњу по савезнике представљала је Отоманска царевина, која је приступила Централним силама, првенствено због могућности да заузимањем Суецког канала, пресече комуникацију Велике Британије са Индијом. Британци и Французи предузимају Галипољски и Месопотамски поход. У борбама на Галипољу, Турци успешно заустављају савезнике, али су савезници имали випше успеха у борбама за Багдад и Јерусалим. Са друге стране, на Кавказу руска војска у садејству са Јерменима успешно зауставила турску офанзиву. Главни узрок пораза Отоманске империје била је Арапска побуна, која је почела битком у Меки јуна 1916. године уз помоћ Британаца.

Солунски (Балкански) фронт

Солунски фронт је формиран у јесен 1915. године од стране савезника ради помоћи Србији. Главна команда снага је препуштена Француској. Нажалост, ова савезничка експедиција је дошла прекасно да би спречила продор Немачке, Бугарске и Аустроугарске у Србију и велико страдање српске војске у повлачењу на Јадранско приморје. Убрзо се реорганизована српска војска придружује савезницима на овом фронту, који је упркос сталним рововским борбама и акцијама локалног значаја остао стабилан све до пробоја, који су извршиле савезничке снаге септембра 1918. године. Пробој Сол1унског фронта један је од пресудних фактора, који је утицао на завршетак рата, а значајну улогу у њему играла је српска војска.

Ситуација током 1917. године

Стање на фронтовима током 1917. године је било без већих промена, али у овој години долази до низа догађаја, који су имали значајне последице не само на крај рата већ и на развој ситуације после рата. У Русији долази до Фебруарске, а затим и до Октобарске револуције у којој коначно бољшевици преузимају власт, ликвидирају царску породицу и практично овим Русија излази из рата, потписивање Брест – Литовског мира у марту 1918. године.

У Француској војсци долази до низа побуна. У рат се укључују САД на страни савезника. Победа Немачке и Аустроугарске у бици код Кобарида натерала је савезнике да оформе Врховни савезнички савет. На челу савета је постављен генерал Фош, који је је у ствари имао улогу координатора између савезничких команданата, а не управну улогу.

Ни у српској војсци није било мирно. Долази до хапшења и суђења пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и члановима удружења „Уједињење или смрт“. Овај догађај је познат као Солунски процес, а окончан је стрељањем пуковника Аписа, мајора Вуловића и цивила Малобабића. Овај догађај у многоме је пољуљао морал српске војске. Стрељање пуковника Аписа и данас изазива бројне контраверзе и претпоставке да се ради о политичком обрачуну.

Ратна година 1918. и завршетак рата

У марту 1918. године немачка војска започиње офанзиву на Западном фронту са циљем да раздвоји британске и француске снаге (немачка пролећна офанзива). План је сковао немачки генерал Ерих Лудендорф. Немци имају успеха на почетку и потискују савезнике скоро 60 km од линије фронта. Овај успех постигнут је захваљујући примени другачије тактике у борби него до тада. Уместо дуге артиљеријске припреме и масовног пешадијског напада, примењена је краткотрајнија артиљеријска припрема уз инфилтрацију мањих пешадијских јединица унутар слабих тачака непријатеља. Тактика је названа Хутијерова (по генералу Оскару фон Хутијеру). Елемент изненађења је био пресудан.

Немци прилазе Паризу на непуних 120 km, довлаче три тешка железничка топа којима бомбардују град, који многи Французи у паници напуштају. Чинило се да је победа на страни Немаца, али офанзива је ипак заустављена. Немачка војска није могла да се консолидује на заузетим територијама јер није располагала довољним бројем тенкова и моторизоване пешадије, а при том савезници убацују четири аустралијске дивизије, које заустављају немачко напредовање. Немци затим покушавају на северу заузимање лука у Ла Маншу, а на југу акцију према Паризу. У јулу почиње Друга битка на Марни у којој савезници успешно изводе контранапад и коначно започињу успешну офанзиву против Немаца. До 20. јула немачка војска је враћена на полазне положаје, а око 270 хиљада њених војника остаје заробљено.

Битком код Амијена, 08. августа 1918. године почиње савезничка офанзива (Офанзива од 100 дана). Немачка војска је потиснута 12 km за седам сати, што је генерал Лудендорф назвао „црни дан немачке војске“. Ова битка означила је почетак слома Немачке. Победом код Амијена омогућено је напредовање британских јединца на северу и француских на југу, што је приморало немачке снаге на повлачење и унутар Хинденбургове линије. Немачки извештај са фронта је гласио: „Сваки дан се трошимо у крвавој борби против непријатеља који је увек у налету, а ноћи проводимо без спавања у премештању на нове линије“. Канадски корпуси већ 02. септембра прелазе Хинденбургову линију пробојем на Вотан позицији, што одјекује на целом Западном фронту. Немачка врховна команда схвата да је рат изгубљен и наређује повлачење шест својих армија иза Хинденбургове линије. Поред тога Немачка започиње активности на успостављању примирја и завршетку рата. Упркос томе током септембра немачке снаге покушавају да изведу неколико контранапада, али су њихови успеси били незнатни и краткотрајни.

Савезничке снаге започињу напад на Хинденбуршку линију 26. септембра, а већ недељу дана касније заједничке француске и америчке јединице пробиле су фронт у Шампањи. Немци покушавају да скраћивањем линије фронта омогуће борбу по дубини. Међутим, капитулацијом Бугарске 29. септембра савезничке снаге потпуно овладавају Балканским полуострвом, чиме онемогућавају снабдевање Немачких трупа, пре свега уљем и храном. Лудендорф доживљава нервни слом и кајзер га разрешава дужности октобра месеца. Убрзо кајзер абдицира и Немачка престаје да постоји као царство и постаје република – Вајмарска република.

Србија у Великом рату

Пре почетка Великог рата Србија је водила два победоносна Балканска рата. Први Балкански рат, 1912. године, против Отоманског царства, Србија је водила са својим савезницима, тзв. „Малом Антантом“, Бугарском, Грчком и Црном Гором. Успех српске војске резултирао је ослобађањем Старе Србије, Македоније и Албаније од отоманске окупације. Лондонским уговором Отоманско царство је приморано да се одрекне својих територија на Балкану. Незадовољство Бугара овим уговором због тога што је Србији припала Македонија доводи до Другог Балканског рата 1913. године између Бугарске и Србије. Победом у бици на Брегалници Србија постаје значајнија регионална сила, што је посебно сметало Аустроугарској.

Иако победница у оба Балканска рата, малу Србију су ови ратови прилично исцрпли. Напад Аустроугарске 1914. године дошао је у тренуцима када је Србији био преко потребан мир.

План Аустроугарске је био да „прегази“ Србију пре него што Русија успе да заврши мобилизацију. Међутим, Немачка одлучује да прво нападне Француску, због чега део аустроугарских трупа бива упућен на фронт према Русији. За напад на Србију Аустроугарска концентрише своју Балканску војску, која је састављена од 2., 5. и 6. армије, а за команданта ове војске постављен је генерал Оскар фон Поћорек. Српска војска мобилисана је у рекордном року и започета је концентрација према ратном плану, који је израдио војвода Радомир Путник, управо за случај напада Аустроугарске на Србију. Војвода Путник налазио се на лечењу у бањи Глајхенберг у Аустроугарској. Међутим, Аустроугари ипак пуштају војводу Путника да се врати у Србију и он 05. августа 1914. године преузима дужност начелника штаба Врховне команде.

Главни напад се очекивао са севера долином реке Мораве. Међутим, аустроугарски напад је уследио преко Саве и Дрине, мачванском равницом. Великом победом у Церској бици у августу 1914. године, Србија не само да зауставља напад непријатеља, већ га потпуно одбацује са своје територије. Била је то прва савезничка победа у Великом рату и велико изненађење за Аустроугарску. Један од најзаслужнијих српских команданата за ову победу генерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Савезници траже од Србије да предузме офанзиву на непријатељску територију, али се ови покушаји неславно завршавају.

Друга аустроугарска офанзива уследила је већ у септембру 1914. године. Српска војска се грчевито и са невиђеном упорношћу борила да заустави напредовање непријатеља преко Дрине. Ове борбе познате су у историји као Битка на Дрини и спадају у ред најкрвавијих. Српска војска је на Мачковом камену и Гучеву пружила отпор достојан Термопила. Битка на Мачковом камену спада у ред најкрвавијих у току целог рата. Иако нису успеле да потпуно зауставе аустроугарску војску овим надљудским отпором сломљена је оштрица аустроугарске офанзиве. Напад је успорен, а непријатељ је практично заглављен у блатњавим пољима и излоканим путевима. Ове борбе практично су увод чувену Колубарску битку у којој српска војска опет побеђује и успева да протера аустроугарску војску по други пут са своје територије. Био је то прави шамар Централним силама. Генијални ратник, генерал Живојин Мишић, преузимајући команду над Првом армијом од рањеног генерала Петра Бојовића, изводи смео и несвакидашњи маневар, који доводи до потпуног пораза Аустроугара и заслужно је добија чин војводе.

Наступа затишје, али тада у Србији долази до епидемије тифуса, која односи велики број жртава како међу војском тако и међу цивилним становништвом. У Србију долазе многобројне лекарске мисије са циљем да помогну у борби против епидемије. Читав град Ваљево био је велика болница. Говорило се „ако је Србија земља смрти, њена престоница је Ваљево“.

Централне силе одлучује се за нову офанзиву на Србију. Овога пута на Србију нападају удружене снаге Аустроугарске, Намачке и Бугарске, под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена. Према неким подацима за офанзиву је било спремно око 800 хиљада добро опремљених војника. Изморена Србија могла је да супротстави око 420 хиљада војника и официра. Очекујући напад српска Врховна команда распоредила је своје снаге тако што је 1. армију упутила према Босни и Срему, 2. армију и Трупе нових области према Бугарској, 3. армију према северу, а за одбрану главног града формирана је Одбрана Београда. Практично Србија није располагала стратегијском резервом.

Напад је започео 6. октобра 1915. године. Посебно важну тачку, како за Србе, тако и за непријатеља представљао је Београд, српска престоница. Срби толико упорно бране свој главни град да то изазива дивљење код Немаца и приморава их да доведу додатне снаге за ојачавање напада.

Са истока надмоћније бугарске снаге су већ око 20. октобра избиле у вардарску долину, пресецајући овај стратешки важан правац за Србе. Такође, јаке бугарске снаге напредују и према долини Мораве. Упорном одбраном на Морави и успешним противнападом код Лесковца, спречено је окружење главнине српске војске и омогућено је њено повлачење ка Косову и Метохији. Покушаји да се српске јединице пробију према Скопљу и долином Вардара споје са савезничким снагама није успео, због чега Врховна команда издаје директиву о повлачењу српске војске преко албанских и црногорских планина на Јадранско море. „Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава…“ писало је у наредби Врховне команде.

Српска војска се са делом народа повлачи у три главна правца:

први, главнина војске (све три армије и Одбрана Београда): из Пећи, преко Ругове и Куле ка Андријевици и даље ка Подгорици и Скадру;
други, (Трупе нових области), из Ђаковице и Призрена преко Везировог моста, Љуме, Фуш Ареза, Пуке ка Скадру и
трећи, (Тимочка војска), из Призрена (и делова данашње западне Македоније), преко Љум куле, Васјата, Пишкопеје, Дебра и Струге ка Елбасану и даље ка Драчу и Валони.

Са војском повлачи се и краљ, Влада, банка, све државне институције. Јединствен пример у светској историји, овај догађај остао је упамћен као Албанска Голгота. Вреди поменути да је упркос тешкој ситуацији у повлачењу сачуван одређени поредак и није дозвољено да се ова војна операција претвори у безглаво бежање. Српска војска је успевала да организује заштитнице које су спречавале непријатељске трупе да опколе и заробе или униште јединице српске војске. Посебно важан пример је Мојквочка битка на Божић 1916. године, у којој су црногорске трупе, под командом сердара Јанка Вукотића успеле да направе прави подвиг зауставивши две аустроугарске дивизије.

Уморне и исцрпљене српске трупе успеле су да дођу до обале, али савезници не започињу евакуацију. Море је минирано и неколико бродова је потонуло у покушају да доплове до обале. Због тога савезници траже од српске војске да настави марш на југ, ка лукама Драчу и Валони. Руски цар Николај II шаље савезницима неку врсту ултиматума да уколико се не изврши евакуација српксе војске Русија ће са Немачком склопити сепаратни мир. Савезници евакуишу српске трупе на острво Крф и мањи део у Бизерту где се српска војска опоравља. Реорганизоване и опремљене јединце упућене су врло брзо на Солунски фронт. Већ септембра 1916. године српске трупе бију Горничевску битку и овладавају Кајмакчаланом чиме сламају бугарску офанзиву. У борбама за Кајмакчалан српска војска по први пут је извршила обимну артиљеријску припрему, како се то већ радило на Западном фронту, што је додатно подигло морал војсци. Артиљеријске муниције је било довољно и није се штедела. Међутим, поднела је и велике жртве – у борбама за овладавање Кајмакчаланом је страдало око 5 хиљада војника и официра. После ове победе српске војске фронт се стабилизује и осим рововских борби није било значајнијих покрета трупа. Практично цела 1917. година пролази без битних војничких победа на било којој страни. Међутим, ова година значајна је по бројним другим догађајима који ће имати великих последица и након Великог рата. У Русији бољшевици преузимају власт, ликвидирају царску породицу и практично овим Русија излази из рата. У Француској војсци долази до побуна у војсци. У рат улазе САД. Ни у српској војсци није било мирно. Солунски процес у коме је осуђен и стрељан пуковник Апис и чланови организације „Уједињење или смрт“, познатог и као „Црна рука“ у многоме је пољуљао морал српске војске.

На територији окупиране Србије у Топлици, Јабланици, Копаонику, избија Топлички устанак 1917. године под вођством четничких војвода Косте Војиновића Косовца и Косте Пећанца. Разлог за избијање устанка био је велики терор и злочини који су вршени над српским становништвом од стране Бугара. Кап која је прелила чашу била је насилни покушај Бугара да мобилишу српске младиће у своју војску. Делом због надмоћи окупатора, а делом због неслоге међу вођама устанка, упркос почетним успесима устанак је угушен, а репресије над становништвом биле су још веће.

Коначно, 14. септембра 1918. године започиње велика офанзива савезника на Солунском фронту битком на Добром пољу. Фронт је пробијен и српске и савезничке јединице крећу у незадрживи продор на север. Већ 29. септембра 1918. године Бугарска објављује капитулацију. Српска војска ослобађа своју поробљену отаџбину таквом силином да су чак и савезници приморани да је успоравају. Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, већ 12. октобра улази у Ниш, а 20. октобра 1918. године ослобођен је Београд. Србија је опет слободна. Турска је потписала капитулацију 30. октобра 1918. године, 3. новембра примирје је потписала Аустроугарска, а коначно 11. новембра 1918. године примирје потписује и Немачка. Формално је рат трајао све до потписвања Версајског уговора са Немачком, 28. јуна 1919. године.

Ратна техника у Великом рату

Велики рат је приморао народе и дражаве учеснице, па и оне које су биле неутралне, на трку у наоружавању. Пре свега на примени научних и технолошких открића у развоју и производњи квалитетнијег, а што ће рећи, убојитијег оружја и ратне технике. У Првом светском рату по први пут су коришћена поједина борбена средства, која су већ у Другом светском рату, а поготово данас, постала стандард сваке озбиљније војске. Авиони, или како су их тада називали аероплани, су врло брзо нашли примену у оружаним сукобима. Како је рат одмицао авиони су се, осим за извиђање, све више користили и као борбено средство. Такође, тада се први пут срећемо и са оклопним возилима и тенковима. Нагли технолошки развој довео је до појаве пољских телефона и радио уређаја. Унапређена средства осматрања и мерења растојања омогућила значајни напредак артиљерије и могућност да се противник туче, не само директном ватром, већ и индиректном. У Првом светском рату коришћени су и бојни отрови упркос томе што су били забрањени Хашком конвенцијом из 1907. године. Жртве бојних отрова умирале су ужасном и болном смрћу. Такође, у борбама на мору коришћене су подморнице, што доводи до развоја убојних средстава за борбу против њих. Године 1918. јавља се први носач авиона. Појава аутоматског наоружања, али и сва остала достигнућа у развоју борбене технике, доводе до промене тактике употребе војних јединица у борби. Уместо гломазних и бројчано великих војски све више на значају добијају мање јединице, али добро опремљене и наоружане.

Последице рата

Велики рат унео је драматичне промене на светској политичкој и друштвеној сцени. Нестала си четири царства: Руско, Немачко, Аустроугарско и Отоманско. Привреда и економија су у већини земаља била драстично урушене. Србија и Белгија биле су земље које су претрпеле највећа рушења. Србија је изгубила преко 28 % становништва, односно преко 1,2 милиона људи, од чега је преко 60 % мушке популације. Француска је имала део територија који је у потпуности био уништен (Црвена зона) и око 1,4 милиона жртава. Завршетком рата настале су многе нове државе: Краљевина СХС, касније преименована у Краљевину Југославију, Русија се утопила у Совјетски Савез, формирана је Чехословачка, Финска, Летонија, Естонија, Литванија, Отоманско царство заменила је Турска, Пољска је опет независна држава, Мађарска такође…

Становништво је било колективно истрауматизовано. Као реакција на то долази до појаве интернационалистичких и пацифицтичких покрета, са једне стране, али и успона нацизма и фашизма на другој страни. У сваком случају превирања међу народима и државама у наредном периоду довешће до новог рата, који ће по броју жртава и величини страдања и рушења превазићи Велики рат.