Кајмакчалан – 100 година од пробоја Солунског фронта

5 суза на Кајмакчалану
Описивати речима осећања која се буде док је човек на Кајмакчалан је у најмању руку тешко, а можда чак и непоштено.Само прави професионалци, људи који се баве писањем и описивањем, могу можда да пренесу више од пола тог осећаја.
Прошло је више од недељу дана од како смо се вратили са Кајмакчалана, а ја и даље нисам написао извештај. То сигурно није зато што немам шта да кажем, већ се осећам да шта год да кажем – нећу успети да пренесем атмосферу, осећања и догађаје који су се одиграли за време наше ескпедиције од 11. до 14. јула.
Сви који сте пратили нашу акцију знате како се она одвијала технички и организационо, зато нећу сада овде писати о томе, већ ћу се концентрисати на неколико детаља који су ми изазвали сузе. А већина суза о којима ћу да пишем производ су сложених емоција: са једне стране љубави и вере у будућност, а са друге стране бол и саосећање са жртвом славних људи који су се борили на фронту.
Организација било каквог догађаја захтева детаљну припрему. Ми смо почели још у октобру прошле године, али, како то често буде, проблема увек има до последњег момента. Конкретно, викенд пред полазак на Кајмакчалан био је јако напет, тако да смо и поред озбиљне припреме имали озбиљне изазове. Само пар дана пред полазак, Мирко и Немке су имали службене обавезе ван земље; Дарко је био полуприсутан јер је очекивао своју прву бебу; Марко није могао да иде због повреде. Ја сам имао оток чела (због уједа инсекта или због неке алергијске реакције), а жлезде су ми додатно отекле. А као да све то није било доста, менаџмент грчког ски-центра Ворас коначно се јавио дан пред пут, али да нам каже да не смемо да кампујемо у ски-центру и да камповање на врху није дозвољено. Ми смо их први пут контактирали у марту, јер смо хтели да од њих добијемо неку просторију да не бисмо морали да носимо све ствари са нама за време акције.
Без обзира на околности, Кајмакчалан је морао да се деси. Превише смо времена и стрпљења уложили да би нас спутали проблеми човека 21. века. Претходница је кренула у уторак, а главна група људи је долазила у среду.

Долазак аутобуса
Због ситуације у којој смо се нашли због ски-центра Ворас, али и због боље комуникације и једноставније логистике, променили смо план за прво вече. Одлучили смо да први камп буде испод ски-центра и јако близу пута. Немања је проценио да је за прво вече најбезбедније да направимо камп поред пута. што ће омогућити брзо искрцавање људи и опреме из аутобуса. Доста брзо смо обележили камп и наместили шаторе за тоалет. Убрзо су почеле да пристижу породице које су долазиле сопственим превозом, што је одмах подигло дух целе екипе. Тај дух је био сјајан, па су тако и бриге јако брзо отишле…
Аутобуси су каснили сат-два због грешке која се десила код Едесе. То значи да су почели да се појављују иза кривине око 8:30. Имали смо око 30 минута дневне светлости да поставимо камп. Кад су аутобуси стали, настао је апсолутни хаос! Људи су почели да излазе из аутобуса без инструкција за постављање шатора. Било је доста журбе и емоција тако да су се сви јако брзо размилели по пољани.
Оно што је било предивно у том хаосу је што није било мрзовољних или нерасположених. Како се екипа из аутобуса расула по пољани, тако су они који су већ поставили шаторе почели да помажу. Тај хаос трајао је можда само око 20 минута. Било је предивно видети како једни другима помажемо, како су сви концентрисани на решавање проблема и како се за тих 20-так минута број шатора се попео са 10 на 50. Деца су се одмах размилела по оближњим врховима, а у котлини између био је наш камп. Било је око 50 шатора,око 150 деце и родитеља. Расположење је било сјајно, емоције су биле на високом нивоу, а наша акција је успешно почела. Ја сам се попео на оближњу стену да усликам цео камп и у том моменту ме је обузело лепо осећање – знао сам да су са нама прави људи и да ће акција бити велики успех.

Рововска битка
Други дан је обележен изласком на Кајмакчалан и активностима на самом врху. Кренули смо са 2.000 метара надморске висине, а успон до врха, 2.500 метара надморске висине је дугачак око пет километара. Стаза није компликована и то није дугачка деоница, али на тој надморској висини ваздух је проређен и било каква физичка активност је знатно отежана.
Кад смо стигли на врх јако брзо смо направили камп на месту на коме смо планирали. Поента је била да пољана буде равна и да буде на територији Грчке. План је био да поставимо амфитеатар за планиране активности.
Тренутак који је код мене изазвао сузе био је када сам видео како су се деца јако брзо растрчала у потрази за игром. Један од родитеља је донео дрвене реплике оружја и одржао је деци војну обуку. Деца су се играла рата по рововима који стоје ту већ 100 година. Јуришали су, носили оружје, скривали се…а у свакој њиховој акцији неко од деце је носио нашу заставу.

Деца глумци
Са нама је кренуло и троје деце глумаца, чији је задатак био да кроз монологе и песму на прави начин дочарају величину догађаја. Тренутак који ћу памтити било је извођење песме „Тамо далеко“. Ја нисам био у амфитеатру у том моменту, али чим је мелодија почела, мени је кренула суза радосница. После 100 година, опет смо на врху, заједно (млади и старији), уједињени и јаки.

Најбоља лекција историје
Емина Живковић, професорка историје допринела је целој манифестацији на велики начин. Прича, емоција, детаљи и само окружење (природни амфитеатар испод капеле) допринели су јединственом осећају. Прва лекција из историје почела је са самим контекстом, стањем у Србији после балканских ратова, а завршила се Кајмакчаланском битком.
Идеја лекције била је да се деца приближе материји, али оно што смо видели било је нешто сасвим другачије. Деца су седела цео сат непомична, а одрасли су се полако укључили у дискусијутако да су и они и деца имали коментаре и питања. Култура дискусије није јача страна нашем народу, али оно што смо видели на Кајмакчалану за време часа историје је била слика која се не виђа често код нас. Кроз дискусију и понуђена размишљања на месту где су се водиле најтеже борбе, сви смо научили нешто, али и емотивно осетили бол и борбу наших прадедова. Лекција историје је у мени изазвала сузу радосницу. Наизглед, група људи која не дели заједничке црте а у исто време је потпуно хомегена, јер свима нама су баш ту, на том месту пре 100 година корачали наши прадедови.

Сусрет са планинарима
Петак је био дан када смо планинарили до врха Мало Ниџе. Од Кајмакчалана до тамо и назад има око 16 километара. Хтели смо да са тог врха видимо планину Сокол и Добро Поље, места где су се водиле најкрвавије борбе. Обавили смо нашу мисију, а уз пут смо имали лекцију из ботанике и поред зидова болнице Арчибалда Рајса још једну лекцију из историје.
Неколико сати након нашег повратка у камп једно од деце је приметило планинаре, како се приближавају Кајмакчалану. Њих 50 у два реда по 25 су се кретали доста брзо ка коначном циљу, односно ка Капији слободе (Кајмакчалану). На врху се скупила група родитеља и деце која је чекала екипу планинара са заставама у рукама.У том моменту, деца пуна енергије (њих тројица) одлучили су дапотрче ка планинарима. Узели су две заставе и отрчали су низ планину.Планинари су стали да дочекају децу која су срећно трчала ка њима. Ми који смо били на литици смо сви пустили сузу радосницу, а после смо кроз разговор сазнали и да су и планинари били дирнути.
Након тога екипа планинара дошла је са иконом која је прешла цели пут и која је онда постављена на врху у капели на Кајмакчалану.

Помен Јунацима
У суботу ујутро смо сви отишли на помен у капелу, деца, родитељи и планинари. Било је магловито време, практично се ништа није видело. Али, како је време пролазило и како се црквена песма чула, тако су се полако и склањали облаци. На самом крају, у тренутку кад је свештеник објашњавао дужину воза натовареног крвљу свих који су изгинули у Првом светском рату, сви облаци су нестали. Испред нас се у даљини видела отаџбина, а иза нас камп са 100 шатора. Оно што смо хтели то смо и урадили: на достојанствен начин смо одали пошту нашим прецима.
Овај моменат је код мене изазвао сузу која је у првом моменту била горка. Мислим да су наши преци заслужили више од нас. Наши преци су заслужили јачу, поноснију и спремнију земљу. Али, неколико минута касније, та горка суза се брзо претворила у сузу радосницу. Са нама су била деца и родитељи који су показали истрајност и посвећеност. Пламен наших предака, та енергија и љубав и даље горе, само је потребно тај пламен мало распламсати и земља ће опет бити у сигурним рукама.

Силазак са Кајмакчалана
Договор пред полазак је био да сви учесници понесу гломазне и лагане ствари како би се смањио број кругова које теренска возила морала да праве. Сви су се одазвали, тако да смо успели да спустимо сву опрему уз само три круга теренским возилима.
Силазак са Кајмакчалана је био величанствен на више начина. Цела група је била насмејана и сигурним кораком је кренула обронцима Кајмакчалана, ка ски центру Ворас. Лепо је видети дугачку колону малишана и родитеља, а мени се чинило да су сви учесници крочили низ стазу сигурније јер су били богатији и повезанији са нашим прецима. Иза свих нас је славна и јуначка прошлост па самим тим имамо свако право да ходамо усправљени и поносни.

Завршна Реч
За мене је низ активности на Кајмакчалану била једна од најлепших манифестација у којој сам учествовао у животу. Био сам на специјалном месту у кругу најбољих пријатеља. Заједно смо поделили осећања која се тешко могу описати речима. Сви учесници акције су били изванредни – свако у свом домену. Сви су у сваком тренутку били спремни да помогну како год могу. У тих неколико дана смо оставили своје различитости по страни и концентрисали смо се на јединство и заједнички рад. Направили смо много позитивне енергије и полета, а најбитније је да „Отаџбина памти“ своје прадедове.
Другари /даме и господо, сестре и браћо – јер то заиста јесте, како год волите да вам се обратим…/, овај одлазак на Кајмакчалан, боравак у кампу, дружење са вама, шетње… упркос прашини, роси, хладноћи, прљавштини, глади — био је дивно искуство. То могу да кажем у име своје породице, надам се и у име својих пријатеља, верујем и у име других учесника. Хвала свима – организаторима на пажњи и стрпљењу, учесницима на солидарности, дељењу хлеба, воде, лепим речима и осмесима, колегама дуванџијама на првој помоћи, свима заједно на љубави – живи и весели били сви, радујем се што сам вас упознао. Волео бих да буде прилика за још дружења са вама. Надам се да ће у будућности бити сличних акција – јављајте кад буде било, рачунајте да смо заинтересовани.
Пошто је моја ћерка тренутно ван строја и скакуће на штакама, разумевањем и пажњом организатора до врха Кајмакчалана стигла је теренцем.
Сада уз доручак причамо о томе како људи који су инвалиди можда у животу немају прилику да стигну до неког врха, рецимо до врха Кајмакчалана. Можда би била интересантна и хумана акција да се некада испланира и организује одлазак за инвалиде… Ето можда би то било занимљиво за организаторе. Не овако као камповање већ као нпр. једнодневни излет, прилагођеним бусевима/комбијима уз паузе на местима где постоје тоалети за инвалиде, и финиш теренцима… Претпостављам да свако од нас зна бар неког инвалида, који с друге стране ни не помишља на такву авантуру као што је освајање планинског врха…
Но да је тако нешто могуће, додуше уз одређене компликације и додатно ангажовање, видели смо из примера моје ћерке која је с нама провела претходних пар дана, иако је била на штакама.
Хвала свим организаторима, нарочито Драгану Томићу на труду и жељи да све протекне како треба.Било је ово незаборавно ходочашће у друштву предивних људи.
Породица Стојић се, такође, захваљује организаторима на изузетном труду и свима вама који сте учествовали у акцији, изузетна нам је част што смо били део вашег тима, осећања су невероватно интензивна…
Sve pohvale organizatorima, bila je velika cast i zadovoljstvo biti deo оve akcije za pamćenje.
У име породице Стојиљковић и моје лично, хвала организаторима на огромном самопрегору, стрпљењу и труду до последње (наизглед) мање важне ситнице. Посебно хвала Драгану Томићу, Немањи Немкету Нешковић, Мирку Митровићу, Јагоди као и извођачима програма! Свим учесницима, оцу Горану, браћи и сестрама и деци, хвала на незаборавном дружењу и заједничком помену војника-мученика на 2521. метру висине, на Капији Слободе – Кајмакчалану! Свако добро жели вам пуковник авијације и професор војних вештина у Школи националне одбране, Универзитета одбране у Београду, Зоран Стојиљковић са породицом.
Privilegija je bila biti deo akcije „100 dece za 100 godina Kajmakčalana“! Pokazano je da prave vrednosti nisu zaboravljene: ljudskost i čovečnost pre svega, ali je odličnom organizacijom omogućeno deci da vide da znanje, trud i požrtvovanost vrede ! Hvala svima koji su osmislili i sproveli u delo celu akciju, koliko saznajem, pre svih Draganu Tomiću kao inicijatoru i glavnom stubu akcije. Radujemo se unapred ponovnom druženju sa svima vama, sa željom da nastavimo sa negovanjem svih najlepših životnih vrednosti! Živi bili i u zdravlju i veselju se uskoro opet videli!
Pozdrav svima.Teško je organizovati ovakve akcije, sa velikim brojem ljudi, najvažnije je da je sve proteklo u redu u bezbedonosnom smislu. Nas zadatak je delomicno ispunjen jer su deca upijala ovih dana osećanja odraslih, snagu planine, posećenost i poštovanje prema žrtvama predaka. Svako od nasneka svojim primerom nastavi dalje živeti i prenositi vrednosti koje su jednostavne, a van vremenske i Kajmakcalanske i bice to pravi put.
Јесте да је било напорно, али је зато било прелепо. Организаторима свака част. Надамо се даљем дружењу и новим акцијама.
Све је фантастично било и прошло, што каже Раде – и Бог нам поможе са лијепим временом. Драгане, Немања, Мирко, Уроше, и други који су учествовали у организацији – свака част и хвала у наше име. Ово је било изузетно искуство – хвала на дружењу свима и видимо се.
Мени је ово било једно од најбогатијих искустава у животу! Хвала свим учесницима и саборцима, а нарочито деци која су и коначни циљ ове акције. Били сте сјајни, онако како би вас сваки организатор пожелео. Кад прође мало времена да се слегну утисци, кренућемо у разматрање нових акција, а за њих у нашој историји има материјала и превише. Срдачан поздрав свима!
Vuk je prepun utisaka, zaista je bila fantasticna akcija. Vuk Šulem 7god, današnji rad iz vrtića na temu „kako sam proveo vikend“
https://ibb.co/dq6RjT
Pored velike zahvalnosti organizatorima na realizaciji, veliko postovanje i divljenje za sve roditelje koji su svoju decu poveli na ovo velicanstveno hodocasce. Hvala vam sto svoju decu tako vaspitavate. Imace Srbija i dalje cime da se ponosi!
Dragi prijatelji,
Sticajem okolnosti nisam se pozdravio sa svima kako dolikuje, ne zamerite. Još jednom bih se zahvalio svima na trudu i energiji, zaista je bilo zadovoljstvo upoznati vas i družiti se sa vama.
Moj najjači utisak je da nas ima, različiti smo a opet sa istom moralnom vertikalom, vrednostima i korenom div junaka. Kajmakčalan budi svest o tome ko smo i da se u životu ništa ne podrazumeva, naročito ne sloboda. Voleo bih da na ovom talasu svojim primerom i delima, ne rečima, menjamo napaćeno društvo u kome živimo. Nema nam druge nego borba😀.
Sve najbolje,
Nemke
Мени је било задовољство и част упознати и дружити се са свима вама дивним људима и предивном децом.
Поздрав од породице Рајаковић.
Живела Србија!
Hteo bih da se zahvalim ovoj maloj ali izabranoj grupici velikih ljudi na čelu sa njihovim mentorom Ninom. Zahvaljujem se svim inicijtorima i organizatorima akcije u čast našim skoro zaboravljenim precima (naravno dok je nas i naše dece pretočićemo ih u večnost) Pored toga zahvaljujem se svim učesnicima na čelu sa našim najvećim ponosom našim pupoljcima koji tek cvetaju kada bolje spoznaju svoje sve jače i veće korene. Svi ste nam vi ulepšali i uveličali jedinstvene i nezaboravane trenutke provedene sa vama kojih ćemo se uvek sećati moja ćerka Milica Stojilković i ja. A posebno mi je drago da ste mi otvorili vidike da shvatim da nisam ja jedini u ovoj borbi protiv zaborava naših korena i istorije…
Уживали смо на дивној планини, по дивном времену с дивном децом и људима. Учили историју и заволели нешто што се почело заборављати, нешто свето – божанствено. Учврстили смо корене који посташе танани, јачаћемо их да на њима расту дивни цветови на које ће бити поносни наши преци … наши ДИВЈУНАЦИ.
Хвала организаторима и свим учесницима на том
Породица Поткоњак
Петра, Анђела и Борис
Dragi svi,
evo već nekoliko dana, pokraj Ohridskog jezera, sabiram misli i utiske sa Kajmakčalana.Kada sam se još januara meseca, sa svojim unukom Matijom, prijavljivala za ovu akciju- pohod, otprilike sam znala šta nas očekuje.Pre dve godine sam bila na sličnom pohodu, povodom obeležavanja stogodišnjice Kajmakčalanske bitke.I tada je pešačenje-planinarenje bilo u službi hodočašća i direktnog učenja istorije na licu mesta.To je za mene bio vrhunski doživljaj, osećala sam se jako ponosno i pričala o tome kad god sam imala priliku.Zato sam ovog puta znala da moram učiniti nešto više.To više je baš ovo, prenošenje poštovanja za naše predke i njihova junačka dela na sledeće generacije, na naše pupoljke, kako reče sveštenik Goran. I nisam pogrešila.Osećaj ponosa što sam sa Matijom bila deo svega je neopisiv.Boravak na tom svetom mestu me obavezuje da od sada jasnije i glasnije pričam o svemu tome, o hrabrosti i junaštvu naših predaka u borbi za slobodu, da nam sloboda nije data zanavek, već da se za nju uvek treba boriti… da se ne zaboravi!Zahvaljujem se organizatorima, prvenstveno na ideji a onda i realizaciji svega ovoga a sve ostale mnogo pozdravljam!
Živi bili!!
Postovani,
velika mi je cast sto smo zahvaljujuci Vama, dete i ja bile bila deo istorijske akcije. Hvala Vam za realizaciju ove Bozanstvene ideje, na svom trudu i organizaciji da ovako veliki broj dece zajedno sa roditeljima dovedete do Kapije Slobode… da nas ponovo naucite istoriji i osnazite potisnute ljudske vrednosti i omogucite nam da uzivamo u neverovatnoj prirodi planine Nidze!
Hvala Draganu, Urosu, Mirku, Nemanji!!!!
Hvala svim roditeljima koji su zajedno sa nama ucestvovali u pisanju nove istorije i podizanju svesti savremenog coveka za ocuvanje tradicije i istorijsko-kulturnog nasledja Srbije i Balkanskih zemalja.
Hvala deci koja su svojom energijom, snagom i vedrinom uspela da se popnu do KAPIJE SLOBODE, da neumorno pesace planinskim putevima i da se isto tako nakon pesacenja neumorno igraju i trce po rovovima.
Jako sam srecna i ponosna sto je moja mala porodica, uzivala u planinarenju i kampovanju sa ovakvim ljudima za koje sam mislila da mozda vise i ne postoje ili da ja nisam te srece da ih poznajem. Ponosna sam jako sto sam Vas sve upoznal, sto sam bila deo Vaseg tima i sto smo svi zajedno dostigli zajednicki cilj, a to je pomen nasim DIV JUNACIMA palim za SLOBODU nase OTADzBINE!
Jos uvek smo pune utisaka i raznih emocija koje se preplicu i koje stvaraju neverovatno snagu i ponos u grudima kao i bliskost kako sa Vama tako i sa zrtvama palim za odbranu i slobodu.
Jedna od emocija je i tuga, tuga za pale zrtve na Kapiji Slobode i tuga sto savremni covek, sto drzava i drzave kao i institucije kulture i zastite ne mare za ovakav muzej na otvorenom i ovakav spomenik kulture.
Zabrinuta sam sto arhitektura bolnice Arcibalda Rajsa je u onako strasnom stanju, Sto su vlasti nase drzave kao i zaduzeni za ocuvanje tradicije i zastitu spomenika kulture dozvolile da je vremeski uslovi polako ali sigurno unistavaju.. bolnicu i crkveni dom na Kajmakcalanu.
Bez obzira sto je na visokoj koti, ovaj spomenik kulture je itekako svima dostupan, kako nama Srbima, bivsim Jugoslovenima i svim drugim narodima i kulturama ciji su preci bili deo Velikog rata. Velika je tuga i sramota zaduzenih za zastitu i cuvanje spomenika sto su dozvolili da se kosturi ovako male arhitekture a velikog znacaja raspadaju i polako netaju.
Ja sam mali i zamenjivi deo svake slagalice ali sam pod jakim i velikim utiskom svega sto sam sa Vama videla i prosla i imam mali predlog… verujem da niko od Vas na to ne moze da utice… ali zelim da to osecanje podelim sa Vama…
Naime, nisam sigurna da li je Kajmakcalan kao ni putevi kojima se kretala vojska, da su pod zastitom nekog od spomenika kulture.. pa je moj predlog da se mozda pojedine tacke, odnosno bolnica Arcibalda Rajsa, Crkveni dom i poneki bunker (koje smo videli kada smo se kretali ka bolnici) stave pod zastitu, odnosno da se pokrene neka inicijativa kako bi se oni mozda stvili pod zastitu.
Drugli predlog je inicijativa za konzervaciju i restauraciju preostale arhitekture bolnice, crkvenog doma i nekog preostalih (vidljivih) kamenih bunkera…
Verujem da Vi na to nemozete da uticete, ali svoje osacanje ljutlje na savremeno-urbano drustvo sto se bahato odnosi prema ljudima koji su pali i omoguci nam slobodu … eto na kraju sam zelela da podelim sa Vama.
Jos jednom i po koji zna koji put Vam zahvaljujem sto ste mi omogucili da budem deo Vaseg tima i ove akcije.
Sa nestrpljenjem cu iscekivati Vase nove ideje i rado se prikljuciti njihovom ostvarivanju.
HVALA udruzenju OTADZBINA PAMTI!!!
i Hvala Milanu (koji nas je skupljao usput po Srbiji kada smo krenuli na put) i hvala Darku koji nas je o svemu obavestavao pre polaska na Kajmakcalan!
Veceras sam gledala na TV-u repirtazu o ovome i samo mogu da vam iskazem VELIKO divljenje a vasa deca zasluzuju medalje za istrajnost. Veoma mi je zao sto sam o ovome danas cula sto o tome nisam znala pre nego sto ste otisli pa da vam se pridruzimo. U svakom slucaju zaista zadivljujuce.