Екипа „Отаџбина памти“ одлучила је да пре званичне акције поводом 100 година од пробоја солунског фронта планиране за јул 2018 године, посети највиши врх планине Ниџе, Кајмакчалан, како би боље упознали терен и лакше организовали обележавање једне од најважнијих битака за слободу српског народа.
Договор је био да експедиција крене и петак ујутру, а повратак је био планиран за недељу увече. Десеточлана екипа је кренула пут Кајмакчалана, већи део екипе је кренуо из Београда а коначан скуп је био у Предејанима где је направљена краћа пауза. Пут је настављен преко Грчке, који је, иако дужи, бољи од пута преко Битоља, па је самим тим и краће трајао.
Након ауто пута којим смо ишли до пред Солун, пут настављамо магистралним путем ка Едеси, а затим кривудавим коловозом до ски дома. То је последњи асфалтирани део и налази се надморској висини од око 2000м. То је значило да експедиција пут наставља пешке, до највишег врха, који је на надморској висини од 2521м. Ту почиње авантура. Драган, члан експедиције џипом превози ствари и опрему, а остали чланови крећу пешке. Најнормалнији призор који се овде може видети су краве и дивљи коњи, али људског бића нема. Овај предео је један од најненасељенијих делова европе. Пробијање кроз гудуре, праћено јаким ветром, трајало је око два сата, а чланови су због лепог времена током пута, имали утисак да су у једном дану преживели сва четири годишња доба. Чак их је код капеле на врху планине сачекао и лед. Пут ни мало лак, али величанствен. Заслужен само оних који се поносе својим прецима и не дозвољавају да се заборави страдање једне војске, једног народа давне 1918 године.
Иако је мрак већ увелико пао када је експедиција стигла на врх планине Ниџе, то их није омело да разапну шаторе, педесетак метара испод врха у малој ували како би се што је више могуће заштитили од неумољивог ветра, све време водећи рачуна о рововима и кратерима од граната које и данас сведоче о борби за слободу. На врху планине се налази капела у којој је урна, а некада је било сахрањено и срце Арчибалда Рајса који је са српским народом и војском преживео Албанску голготу. Капелу је подигао краљ Александар крајем 20-их година прошлог века. На њој је уклесана и његова посвета „Мојим дивјунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде, као вечни станари на прагу отаџбине“.
Након доручка, екипа је кренула у шетњу како би упознали терен и направили снимке и фотографије „Врата слободе“ како су српски војници називали Кајмакчалан јер су одатле први пут закорачили у своју земљу после повлачења преко Албаније и опоравка на Крфу. Раде Кнежевић, који је био вођа пута а истовремено и најупућенији у тему, ближе је упознао остатак екипе са историјом Кајмакчалана и подробрније објаснио значај тог периода за нашу отаџбину. У току шетње, која је за већину експедиције била дугачка око 9км у једном правцу (пешачило се до врха Мало Ниџе) наилазили смо на гелере, чауре, и неиспаљене метке(за њихово скупљање су били задужени најмлађи чланови екипе) који сведоче о борбама на планини Ниџе од 1916-1918 године.
Иако ветар не стаје, призор са врха планине је нестваран. Срце заигра на помисао како је било српским војницима када су после изгнанства угледали обрисе отаџбине. У повратку су чланови екипе посетили српско и француско војничко гробље у Битољу.
Експедицију удружења грађана „Отаџбина памти“ сачињавали су Драган Томић, Андријана Томић, Мирко Митровић, Раде Кнежевић, Ненад Митровић – Митар, Дарко Ђорђевић и подмладак Душан, Милош, Растко и Милутин. За њих Кајмакчалан није само врх, него мит, Капија слободе, Врата отаџбине.
У јуну 1918 године донета је одлука да се крене у пробој фронта. Српска војска је била подељена у две армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић, и Другу, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био Живојин Мишић. Он је у Заповести српској војсци за пробој Солунског фронта 13.09.1918 године рекао: „Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С’ непокоблељивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!“. Ова заповест сведочи колика је била одлучност српског народа да ослободи своју отаџбину.
Цер – чишћење ратног гробља 
