Година 1915. на свом измаку била је једна од најтрагичнијих година за српски народ у читавој његовој богатој историји. (Обично кажу да срећни народи имају досадну историју, а српска историја свакако није била досадна.) Након мало више од једног века од обнављања српске државности, претила је опасност да та обновљена српска држава нестане – овај пут заувек.

Прва година рата и епидемија заразних болести

Први светски рат је затекао Србију исцрпљену након Балканских ратова и жељну изградње своје проширене државе, никако и ратовања. Међутим, избора није било. Напад Аустроугарске није се могао избећи. Иако мања и слабије опремљена српска војска успева да у првој години рата два пута заустави и потпуно протера непријатеља са своје територије. Овакав развој догађаја нико није очекивао: изненађени су и непријатељи и савезници. Многи тврде да су три разлога за успех у борбама током 1914. године: висок морал, мотивисаност и храброст српских војника, искуство из претходних ратова и квалитетан командни кадар, који је вештим маневрима успевао да надомести недостатке у наоружању, опреми, али и мањој бројности у односу на непријатеља.

Нажалост, након успешно одбијених напада, Србију је задесила пошаст у виду заразних болести. Умире и народ и војска. Заразне болести, пре свега тифус, односе жртве и међу лекарима, који се неустрашиво боре да зауставе ширење епидемије. Ваљево, постаје град – болница. Амерички новинар Џон Рид у свом извештају из Србије бележи: „Ако је Србија те избегличке 1915. године била земља смрти, а била је више од тога, онда је Ваљеву било суђено да буде њена престоница“.

Тројни напад на Србију

На тако ојађену Србију, почетком октобра 1915. године, овај пут удружене снаге Аустроугарске, Немачке и Бугарске започињу нову офанзиву. Херојска и до крајњих граница пожртвована одбрана српске војске није могла да заустави надмоћнију непријатељску армаду. Српска војска се повлачи под борбом. Упад бугарске војске у вардарску долину онемогућио је да се повлачење изврши ка Солуну и савезничкој војсци, која се тамо већ искрцала. Кампања савезника, француских и британских јединица, са циљем да се помогне српској војсци, заустављена је код Костурина и они су такође приморани да се повуку у правцу Солуна. Покушаји пробоја долином Вардара нису уродили плодом те је Српска војска сатерана на простор Косова и Метохије.

Повлачење или отсудна одбрана

Одавде је имала само две могућности: прву, да организује фронт на КиМ и отсудном одбраном заустави непријатеља и покуша пробој његових линија, и другу, да настави са повлачењем преко Проклетија ка Јадранском мору. Прву могућност заступао је војвода Мишић, на седницама команданата армија у Пећи почетком децембра 1915. године. Међутим, коначна одлука била је да треба поступити по директиви Врховне команде и да се настави повлачење на јадранску обалу, где би се српска војска уз помоћ савезника прикупила, реорганизовала и припремила за даље вођење рата. Непријатељ је већ сматрао да је српска војска потпуно уништена. Немачка врховна команда издаје саопштење: „Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта“.

Правци повлачења и услови у којима извршено

Повлачење српске војске је извршено у три главна правца:

Први, којим се повлачила главнина војске, односно прва, друга и трећа армија и јединице Одбране Београда: из Пећи, преко Ругове и Куле ка Андријевици и даље ка Подгорици и Скадр;

Други, којим су се повлачиле Трупе нових области, из Ђаковице и Призрена преко Везировог моста, Спаса, Љуме, Фуш Ареза и Пуке ка Скадру; овим правцем повлачио се и српски краљ Петар Карађорђевић и начелник Врховне команде војвода Радомир Путник;

Трећи, којим се повлачила Тимочка војска, из Призрена (и делова данашње западне Македоније), преко Љум куле, Васјата, Пишкопеје, Дебра и Струге ка Елбасану и даље ка Драчу и Валони.

Повлачење је изведено у веома суровим условима. Савременици сведоче да је зима 1915/1916. године била једна од најтежих. Велика хладноћа и завејани путеви у огромној мери отежавали су кретање исцрпљених српских војника и народа, који је кренуо са својом војском. Неадекватна опрема и недостатак хране само су драматично погоршавали ситуацију. Локално становништво у местима кроз које пролазе трупе нема довољно хране ни за себе, а камоли да исхрани гладне војнике. Поред тога становништво у Албанији је већим делом непријатељски настројено према српској војсци. Предвођени, што својим племенским вођама, што аустријским официрима, оглушују се о наредби Есад паше, великог српског пријатеља и врше напад на уморне колоне војника. Цена буђаве проје била је невероватно висока, а могла се платити само у злату.

Све време током повлачења команде одржавају поредак колико је то могуће било у таквој ситуацији и организованим заштитницама спречавају да непријатељ пресече правац повлачења и изврши окружење, заробљавање и уништење српских јединица. Поред Мојковца црногорске трупе под командом сердара Јанка Вукотића, на Божић 1916. године, са успехом заустављају и разбијају аустроугарску војску у несразмерној борби (око 5 хиљада Црногораца зауставило је преко 20 хиљада аустроугарских војника). Са војском се повлачи и један део народа, али и краљ, регент, Влада и државни чиновници, чак и поједине стране дипломате. Војводу Радомира Путника, који је тешко болестан, војници преносе у носиљци. Српска влада је пред поласла у повлачење издала наредбу да се са војском поведу и регрути, младићи од 17-18 године, којима би се попуниле српске трупе, по доласку на безбедно место. Мобилисано их је око 40 хиљада, а преживело их је свега око 6 хиљада. Трагедија у трагедији.

Долазак на обале Јадранског мора и евакуација на Крф

Преморене српске трупе полако се прикупљају на јадранском приморју, око Скадра, Љеша и Драча. Међутим, обећана помоћ од стране савезника изостаје. Непријатељ је све ближи, а ускоро долази до капитулације Црне Горе, те самим тим Аустроугари већ улазе у Албанију. Авионима се увелико врши бомбардовање лука у северном делу албанске обале. Савезници одлучују да је немогућа било каква реорганизација српске војске на обалама Јадранског мора у Албанији и да је потребно евакуисати Србе на неко сигурније место. Аустроугари успевају да минирају море у близини лука одакле је требало да се изврши евакуација, пре свега луку Свети Јован Медовски, што додатно колеба савезнике да крену у спашавање српске војске, чији војници буквално умиру на обали мора.

На молбу регента Александра Карађорђевића руски цар Николај II Романов упућује ноту савезницима, којом је запретио да уколико српска војска не буде евакуисана Русија ће потписати сепаратни мир са Централним силама. Тек на ову интервенцију савезници крећу са евакуацијом српске војске. Како је било веома ризично вршити укрцавање у луци Свети Јован Медовски, савезници траже да српска војска продужи марш ка лукама Драчу и Валони. За исцрпљене трупе ово је била додатна агонија. Умирање је настављено у мочварама дуж јадранске обале.

За место евакуације српске војске изабрано је грчко острво Крф, које пре смештања српских трупа заузимају Французи. Уз велике напоре и перипетије, које су пратиле укрцавање, српска војска је евакуисана из Албаније до краја априла 1916. године. У Албанији је остао само мањи број болесника и официра, који нису могли бити евакуисани. Евакуација српске војске из Албаније је највећа поморска операција овог типа у историји. Слична њој била је само операција Данкирк у Другом светском рату.

Српски војници су размештени на Крфу и још неколико острва, а део је транспортован у Северну Африку и у савезничким земљама. Најтежи болесници и рањеници пребацивани су на острво Видо, поред Крфа. Због великог умирања ових мученика ово острво је прозвано „острвом смрти“. Умирање је било у таквој размери (преко 100 и више људи на дан) да сахрањивање није могло да се врши, те су лешеви српских војника бацани у море. Инспирисан овом трагедијом српских војника, песник Милутин Бојић, који је и сам прешао пут кроз Албанију, пише потресну песму „Плава гробница“. Грчки рибари дуго година након рата нису ловили рибу на месту где се налази Плава гробница из поштовања према српским жртвама.

Опоравак на Крфу

Српска војска на Крфу се успешно опоравља. На Крфу одмах по доласку почињу да функционишу све институције државе Србије. Иако је остала без своје територије држава није била уништена. Српска војска од савезника добија нову опрему, а извршена је њена реорганизација. Расформирани су пукови првог и другог позива и спојени у новоформиране пукове. Расформирана је Одбрана Београда, Тимочка војска и Трупе нових области и све јединице су организоване у три армије које су послате на Солунски фронт. Овако реорганизована српска војска, уз још неке касније реформе, успеће да опет задиви читав свет, коначно пробије непријатељске линије и 1918. године ослободи своју отаџбину, поврати државну територију и пресудно утиче на пораз Централних сила, победу савезника и крај рата. Српска војска, иако у једном трену дуге српске историје није била у могућности да одбрани слободу и државну територију, успела је да сачува част Србије. Само захваљујући тој чињеници, Србија је успела, да пар година после такве трагедије, поврати и надокнади све изгубљено. Тек су онда све жртве током „Албанске Голготе“, њих преко 250 хиљада, добиле свој смисао. Без сачуване части то не би било могуће.